Дубока је веза између Вука и устанка. Рођен у Тршићу 1787. Вук је имао седамнаест година кад је први устанак почео (1804) и двадесетшест кад се завршио (1813). Пре устанка научио је да чита и пише употребљавајући фишеке уместо хартије и барут размућен у води уместо мастила. У току устанка изгорело му је око „10 кућа, отац их је у јесен правио, а Турци у пролеће палили“. До 1808. био је писар код харамбаше Ђорђија Ћурчије, ђак у Карловцима, писар код војводе Јакова Ненадовића у Совјету, ученик Велике школе у Београду. Затим је боловао и тражио лека у Тршићу, Новом Саду и Будиму, одакле се 1810. са згрченом ногом и ходиљом (штулом) вратио у Србију. После је био учитељ основне школе у Београду, цариник у Кладову, старешина брзопаланачког среза. До године 1813, кад се Србија поново подала турској сабљи и кад је он - „негдје око половине јесени“ - дошао у Беч, стекао је невелику школску спрему (из славенског, латинског, немачког, историје) и огромно животно искуство. Запамтио је стање пре дахија, под дахијама и за време устанка. „Готово све знатније поглаваре“ - записао је у једном писму - „познавао сам лично, а с многима сам разговарао и у друштву јео и пио“. Видео је и велике и мале људе, и велике као мале и мале као велике. А с народним обичајима, веровањима, умотворинама и језиком био је тако срастао да их није ни осећао као знање. Но то несвесно знање било је пресудно: из њега су се родили језички списи, део српског народа и дело о српском народу.

Други пресудни чинилац који је Вуку омогућио да постане вожд српског културног устанка било је познанство с ученим Словенцем Јернејом Копитаром крајем 1813. после Вуковог чланка у Српским новинама о паду Србије. „Што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања нашијег народнијег пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина заслуга г. Копитара“ - забележио је Вук 1842. године. Копитзар је увео Вука у рад пруживши му драгоцену стручну помоћ. Али и Вук се одмах показао као „најбоља глава“ међу Србима, „граматички геније“, велики устанички дух. Устаници су ушли у буну не предвиђајући њене размере, Вук је започео своје дело не схватајући сав његов значај. Али убрзо су и они и он постали свесни величине подухвата, и код њих и код њега уз непогрешиву интуицију убрзо је стао бистри разум. Вук је убрзо разумео да је перо ново оружје у борби за ослобођење народа, да без културе нема ни слободе ни напретка, и да то мора бити нова култура: на народном језику и из европских извора.

Основна обележја нове српске културе утврдио је Доситеј Обрадовић: демократски дух, критички принцип, усвајање европских тековина, употребу народног језика у књижевности. Али употребу народног језика у књижевности Доситеј није изборио, без тога све друге ознаке нове културе остале би мртва слова. Доситеј није видео да су народне умотворине не само јемство победе народног језика и величанствени зборник уметничких лепота и моралних прописа и једино тле на коме страни утицаји могу да израсту у националне вредности. Вук је све то видео, и све изборио, и зато је он прави вожд српског културног устанка. Без Вука, Доситејев рад у култури не би превазишао значај Кочине крајине у борби за национално ослобођење. Нити би без Вука било читавог потоњег развитка наше културе.

Осим Доситеја, Вук је међу Србима имао мало и мање важних претходника: у залагању за народни књижевни језик Венцловића и Орфелина, у реформи правописа Мркаља, у обради историје Рајића, у састављању граматике Мразовића, у скупљању пословица Мушкатировића. „Пре Вука било је у историји српског језика и речника на народној основи.“ Али то су биле више добре замисли него остварења, више подстицаји за делање него прилози готови за уграђивање у нове радове већег замаха. међутим, ни много већи подстицаји не би се могли преточити у културну револуцију какву ће Вук извести да је он остао ма у ком српском средишту, у турској или аустријској провинцији, међу неписменима или међу духовно пометенима - какви су били, у данашњој Војводини, српски писци у другој половини осамнаестог и на почетку деветнаестог века између трију језика: рускословенског, славеносрпског и народног. За револуционарни подухват била је неопходна другачија средина просвећена и благонаклона према напредним новинама. Такву средину Вук је нашао у Бечу, где се и оженио (1818) и где је остао до краја живота (1864), пошто је једанпут (1828-1831) без успеха покушао да се натани у Србији. У Бечу је Вук створио и своје неупоредиво дело не само уз сталну и свестрану помоћ Јернеја Копитара него и уз срдачну подршку многих европских научника и књижевника, немачких и руских у првом реду, с којима га је Копитар довео у везу и међу којима је Јаков Грим, зналац и митологије поред осталог, „поред Копитара највише учинио да се међу Немцима рашири знање о Србима, о српском језику и о српској литератури“, а самом Вуку био би од непроцењиве користи у његову раду. У таквом кругу, ако не темељно и не увек непосредно, Вук је могао да се упозна довољно широко са савременом европском мишљу о језику, књижевности и историји, о њиховој суштини и значају, о правцима и методама њиховог изучавања, а посебно о вредности народних умотворина (не само естетској него и зна познавање народа и за претварање народног језика у књижевни) и о потреби и начину њиховог записивања и издавања. Само у таквом кругу, а понајвише уз Копитара, Вук је и сам могао да научи да пише чистим народним језиком (без примена славеноспрког, којих има у његовим ранијим радовима) и да усаврши правопис. У Бечу, који је игром збивања постао средиште српске културне револуције, Вук је - упркос беди која га је дуго притискивала и упркос смрти која му је уграбила једанеосторо деце - „свој живот много више подређивао књижевном раду него рад животу“, тако да се његова биографија, у целом његовом списатељском веку, углавном подудара са његовом библиографијом.